Мистични зов предака

Ој, виле моје, заплешите сададок месец пада преко старог граданек земља дрхти под ногама лакимдок песму стару у ноћи ја славим

Стари богови у горама спавајудок златне зоре свет поново рађајуу камену сваком прича се кријео ономе што се вековима нијени видело оку, ни чуло у тамими смо путници, ми смо сасвим сами

Ој, небеска сјају, ти водиш нас даљесвака звезда жељу у срце нам шаљеиграјте, људи, нек се сунце смеједок мит се стари кроз крв нам сејенек звоне звона, нек се небо отворисвако од нас у себи ватру покори

Змајеви лете преко плавих врховатражимо трагове давних сновимау свакој капи што са стене падапретаче се снага из старог нек` радане питај ко смо, ни одакле долазимоми смо онај пламен што га сви носимо

Кад заигра коло, кад се земља тресенек нас ветар слободе далеко однесеније то само прича из књига старихто је живот што у вени се варисваки ударац срца је корак у плесуми смо вечност у овом тренутку и бесу

Ој, небеска сјају, ти водиш нас даљесвака звезда жељу у срце нам шаљеиграјте, људи, нек се сунце смеједок мит се стари кроз крв нам сејенек звоне звона, нек се небо отворисвако од нас у себи ватру покори

Играјте још мало, док зора не сванедок наше душе не постану раневечност је овде, у нама се кријемит је жив, док се срце бије